Loading...

 

 

 Препоручујемо





 

 

 Страницу одржава

Обраћање младима у кампу мира Friedensgrund - Гуча Гора/Травник, август 2006

Ви, млади људи окупљени у ово духовно заједништво, имаћете у животу велике задатке на плану слободе, и објашњавању какав је то Божји дар слобода. Сви се налазимо у једном узбурканом времену, у коме се Цркве враћају у предконстантиновску епоху. Треба знати, свијет више није пагански – он је дубоко безбожан. Он слуша друга јеванђеља, друге несвете књиге чита и други му пророци говоре. Динамичке силе улазе у игру и покушавају да остваре један нови свијет, са другим доминантама неспојивим са етиком даном од Бога.

Слобода, дарована од Бога, основна је тајна живота. Вјерујући људи из историје знају да није постојала разлика послушности вољи Божијој од послушности вољи човјечијој. Савремена криза не огледа се само у тражењу усклађених међусобних односа. Она задире дубоко више и обара се на законито право Цркве, да би оправдала свој ауторитет. Свети Апостол Павле и данас не престаје опомињати да се чува хришћанска слобода, да се не гаси и да се не жалости Дух Свети слијепом послушношћу.

Умногоме, на жалост, модерни човјек Бога доживљава као непријатеља слободе. По хегеловско-марксистичкој дијалектици, то је однос господара и роба; за Фројда је то симбол садистичког оца и да даље не наводимо имена мислилаца, који су претече и данашњих негативних појава. Савремена мисао о свемоћи и свезнању Бога, своди се на марионетско позориште. Они закључују да ако је једино Бог слободан, једино на Њега пада кривица за постојање зла. Ако Бог постоји, значи ја нисам слободан; пошто сам ја слободан, значи Бог не постоји, тако гласи атеистички силогизам из уста анархисте Бакуњина и Жан Пол Сартра.

Да оставимо на страну напред речено, него да кажемо: Јеванђеље тражи правду у међуљудским односима и у стварању људске заједнице. Тражи укидање глади и вапијуће неправде у трећем свијету, и с друге стране буржоаске саможивости. Не ради се о одмјеравању или ограничавању комфора, него о томе да човјечанство буде отворено за Божије присуство, за чудо Његовог Оваплоћења, чији циљ није просто срећан човјек, него блажен човјек, који је сазријевао на сунцу самих Христових блаженстава.

Разумна вјера је чин одраслог човјека, а не дјетета. Црква настаје другим рођењем од Духа, а не првим рођењем од човјека. Ово поменусмо првенствено ради вас, драга омладино, јер пред вама је живот – односно и живот самих Цркава из којих долазите. У овом времену треба рећи: постоји опасност, да недуховни чланови Цркава могу људе повести за недуховном теологијом и потопити у религиозном инфантилизму.

Још треба знати да никаква социјална правда и друштвена реформа не може имати апсолутну вриједност сама по себи. Оне налазе своје оправдање једино у Христу Богу, који кроз њих свједочи о љубави Оца. Друштвене реформе су предодређене да још овдје, на земљи, нађу своју вјечну димензију. Божје данас јавља се у човјековом данас оног тренутка када човјек превазиђе себе у пориву ка сасвим другачијем Богу. Међутим, широм свијета, под крилатицом Бог је умро, отвара се пут насиљу, које жели да сроза љубав Божију на људска мјерила, проглашавајући је доступном кроз политику и посредством ближњега.

Насупрот овој заблуди, придружујемо се Светим Оцима у ријечима да љубав као Света тајна братства значи: примити другога кроз Христа. У Христу и са Христом присутним у души, омогућено нам је да један у другоме препознамо брата. Теологијама насиља недостаје јеванђелски корен. Оне превиђају чињеницу да нас Христос позива на савладавање страсти, које нас доводе у сукоб са самим собом и са ближњима.

Бог је, вели Свети Максим Исповједник, постао просјак због своје просјачке снисходљивости према нама, страдајући до краја вијекова заједно са сваким страдалником на свијету. Бог нам је приснији, него што смо ми сами себи, говорио је блажени Августин, и бескрајно је изнад свега онога што о Њему можемо замислити. Он је истина која зрачи љубављу. Али и то је једна очигледност, која се не може ни показати ни доказати, него само примити вјером и својом слободом, као што је чинио и Свети Апостол Тома изјавом: Господ мој, и Бог мој. (Јн 20,28)

Да закључимо ових неколико мисли о слободи, ријечју да је треба схватити као изузетан дар Божји дат човјеку приликом његовог стварања. Ђаво је увијек тврдио и данас свијет увјерава, да је слобода дата човеку највећа Божија погрешка.

Епиктет је рекао: Нико није слободан до онога ко собом влада. И још да поменемо само Светог владику охридског и жичког Николаја који каже да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од Часнога Крста. Ко се огријеши о Часни Крст, огријешио се о слободу, и обратно: ко се огријеши о слободу, огријешио се и о Часни Крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од Часнога Крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вијековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.